(...)

Сунце јарко зашло већ одавна;

От`ш`о данак, ђошла нојца тавна.

Моме платно давно покупиле,

Па с` одавде мене изгубиле.

Све ми мило нојца распршила;

Што не могла, у таму завила...

Ал` опет чини се менека;

Као бела да зорица зори.

Тице поју, горе стоји јека,

А крај мене поточић жубори.

Ја се шетам, дружина са мноме.

Ми идемо Стражилову томе.

Под ногама она росна трава,

А са стране брда мирисава,

А овде се поток пошалио,

Па нам пута младим препречио;

Преко њега скачемо лагани,

И ево нас на другојзи страни.

А одавде све још убавије -

Како само долина се вије!

Како гора подигла се густа!

А по гори сва та липа пуста!

Липа цвета, цветићи миришу,

А уз мирис ветрићи уздишу;

А уз ветрић коси покликују;

Уз косове браћа подвикују;

"Ао, данче, ала си ми бео!

Још бих дуго гледати те хтео!

Ал` кад ми се вече смрћи мора,

Нек` се смркне измеђ` ових гора!

Ту нек ми се хладна копа рака,

Ту ће мени земља бити лака"...

Збогом остај, красно Стражилово!

Млоги те је у звездице ков`о;

Млоги рече: Ао рајска слико! -

Ал` ко ја не им`о те нико!

(...)

Бранко Радичевић